Била једном једна РУЖИЦА.
Она се родила јако давно, у великом белом граду који је лежао на обалама две велике реке.
Тај велики бели град је био јако леп, али радознала Ружица је желела да путује и види друге градове, да упозна друге људе и види неке друге реке.
Тако је пут доведе и у један мали град, у коме је, на обалама реке Ибра, упознала много нежних и шарених цветића, дечака и девојчица, који су је јако заволели и замолили да остане заувек са њима на обали њихове реке. И РУЖИЦА је заволела то мало нежно цвеће које је расло у овом лепом граду и чврсто је решила да заувек остане ту, да помогне својим малим пријатељима да процветају у најлепшим бојама својих талената.
РУЖИЦА је охрабрила своје мале пријатеље да стану на даске велике позорнице и засијају чаробном светлошћу свог дара и самопоуздања, како би осветлили мрак гледалишта из кога су допирали гласни дечји аплаузи.
Многи дечаци и девојчице који су имали среће да расту са РУЖИЦОМ и данас причају истините приче о киши њене љубави којом је обилно залила
читав један МАЛИ СВЕТ.
Да град на обали Ибра не би био тужан због тога што у њему више нема ТЕТКА РУЖИЦЕ, са неба је на обалу реке пала најнежнија и најмириснија латица из које је чудесно изникла прелепа КРАЉЕВСКА РУЖИЦА, која ће нас заувек подсећати на глумицу Ружицу Степановић Алексић и њену позоришну децу.